…Imali smo incident u vojnoj bazi! Dva američka vojnika su poginula, pa nam je Internet bio zabranjen par dana. Tako je uvijek kada se nešto loše dogodi. Svaka veza sa svijetom bude prekinuta. Ne znam smijem li ovo pisati, ali pokušaću… Imam samo pola sata!
          Naime, jedan američki vojnik s našim prezimenom, kojeg sam dobro poznavao, ubio je tu dvojicu ljudi. Čuo sam da su ga stalno maltretirali. Mi se između sebe zezamo da mu je “proradio” naš gen, jer je govorio da ima rođake u Hrvatskoj. Žao mi je što se tako nešto desilo. Bio je prava raja. Nekada bi nas potrpao u jedno veliko američko vozilo, slično kamionu, a onda bismo se vozali uokolo i pucali po palmama… Baš smo ga zavoljeli. Ko bi rekao da će “pući”!?
          Reći ću vam nešto novo i o bombašima - samoubicama. Ti ljudi ulaze u okupljene mase ljudi i aktiviraju eksploziv koji obično nose oko pojasa. Broj njihovih žrtava je uvijek veliki, a indikativno je da su ovi napadi najčešći u vrijeme šiitskih i sunitskih praznika. Upućeni tvrde da samoubice nose detonatore koji se aktiviraju na daljinu. Znači, oni ponekad ne odlučuju o tome šta će uraditi - to radi neko drugi, ko iz sigurne daljine aktivira eksploziv na bombašima samoubicama.
          U vrijeme dok smo obezbjeđivali termoelektranu južno od Bagdada, uvjerio sam se u razornost ljudi samoubica. Ta elektrana je bila redovna meta bombaša, jer su njeni radnici, kada su u pitanju zarade, predstavljali neku novu elitu iračkog društva. Zbog toga su bili dobra meta. Inače, uvijek su velike gužve na ulazu u ovu fabriku. Moji Uganđani i ja smo, zbog sigurnosti, imali mučan posao provjere tih ljudi. Sve smo pretresali do najsitnijih detalja. Stalno smo slušali negodovanje iz te gomile: “Zar i danas…”
          Jedan jesenji dan po mojem dolasku u Irak ostao mi je u posebnom sjećanju. Sunce je pržilo i uniforma mi je bila prepuna znoja. Učinilo mi se da su i metalne ploče mog pancira bile mokre. Dan je bio kao i svaki drugi, ljudi su dolazili zorom da izbjegnu gužvu u osam časova ujutro… Stajao sam leđima okrenut prema ulazu u bazu i pričao sa prevodiocem. Odjednom, čuo sam glasno dozivanje mog imena. Jedan od mojih Uganđana je vrištao, pokazujući u smjeru čovjeka koji je bio na vrhu linije za pretres: “Ovaj čovjek ima nešto na pojasu, ovaj ima nešto na pojasu!” Okrenuo sam se i četiri, pet metara od sebe ugledao čovjeka raskopčanog sakoa sa nečim što je ličilo na pojas samoubice. Zaledio sam se! Nisam mogao da reagujem. Grč! Strah! Puška mi je bila na gotovs, pištolj oko pojasa, a sve je to bilo neupotrebljivo. Tajac! Pomislio sam da je gotovo! Nijemo sam stajao i buljio u samoubicu, čekajući prasak. Trajalo je čitavu vječnost. Prisutni su rekli pet, šest sekundi. Meni je to bilo pet, šest godina…