Kada čovjek živi u milionskom gradu kao što je Beograd, uvijek prvo pomisli na bezbroj mogućnosti koje mu taj grad nudi. Mnogo su veće šanse da u takvom gradu nađete posao, da pronađete sebi partnera, da uvijek nađete nešto što se dešava, a što vas interesuje. Ne morate se mnogo brinuti kakvo mišljenje imaju komšije o vama jer velika većina njih nije primijetila ni da postojite. Možete se oblačiti kako god želite jer među tim milionima ljudi uvijek će biti i neko gori od vas. Dakle, čovjek ima jedan jak osjećaj slobode i mnoštva mogućnosti koje ga okružuju, ali s druge strane postoji i mnoštvo negativnosti. Recimo, vječita gužva i jurnjava, nigdje se ne može pobjeći iz vreve, ali većina ljudi se navikne na taj način života. Ipak, ima još jedna zastrašujuća mogućnost, koju taj grad nudi svim izvitoperenim i nemoralnim ljudima, a to je da mogu dobro prikriti svoju nenormalnost, koja bi u nekom malom gradu vrlo brzo upala u oči. Može se lako desiti da godinama poznajete neku osobu, radite u istoj firmi i viđate se svaki dan, a da u stvari ništa ne znate o njenom životu, osim onog što ona želi da vi znate. To i ne mora da vas tangira, ali ako ste se upustili u emotivnu vezu s tom osobom, stvar postaje mnogo ozbiljnija. Upravo jednu takvu priču nam je ispričala Milica:
- Rođena sam u Beogradu i celi svoj život sam provela u njemu. Mama, tata, moja sestra Maja i ja živeli smo zajedno u kući, koju nam je ostavio deda. Kada sam završila školu ubrzo sam našla posao u jednoj velikoj firmi. To je bio zaista veliki kolektiv i bilo mi je zanimljivo raditi. Tu sam upoznala Željka, imao je u sebi nešto posebno, ne znam kako da objasnim, nešto zagonetno i privlačno. Bio je stariji od mene osam godina, ali mnogo mi se sviđao, doduše ništa nisam znala o njemu osim da radi sprat ispod mene i da ga stalno srećem na hodniku. Uvek je bio ljubazan, nasmešen i šarmantan, šta god bih ga pitala bio je spreman da mi objasni i pomogne. Tako se desilo da se jednom sretnemo na stepenicama nakon završetka radnog vremena i da me on pozove na kafu "da se jednom ispričamo kao ljudi". Nisam bila sigurna da li taj poziv znači išta više od ljubaznosti kolege s posla, ali sam se nadala da i on oseća neku simpatiju prema meni. Pričali smo sve ono što je uobičajeno kad se "ispipava teren" i njegovi odgovori nisu bili opširni, ali zvučali su zadovoljavajuće. Pitala sam ga ima li devojku ili da li je oženjen, pa kako to da je sam tako šarmantan muškarac. On je rekao da je imao neku dužu vezu i da su se tako vukli godinama, ali da je problem bio u neslaganju karaktera i da su se razišli pa on sad traži pravu ženu za sebe. Naravno, i ja sam pričala kako i nije lako naći pravu osobu za vezu i brak, ali kako bih ja željela nekog dovoljno zrelog i pouzdanog i tako reč po reč, a nas dvoje smo prosto hrlili u novu vezu, koja je tako mnogo obećavala. On mi je pričao da ima bolesnu majku o kojoj se brine tako da ne može dugo da je ostavlja samu. Izlazili smo nekad uveče, viđali se na poslu, na pauzi ili poslije posla na kafi. Ja sam bila prepuna razumevanja jer mi se činilo da je jako dobar i pažljiv. Mislila sam da čovek koji se tako dobro brine za svoju majku sigurno neće biti loš kao otac i kao suprug o čemu sam sanjala. Smatrala sam ga idealnim muškarcem, iako je bio prilično zatvoren. Željko je čovek koji nikada nije puno pričao tako da mi je i ta njegova zatvorenost izgledala kao dio njegove ličnosti. Govorio mi je da sam idealna žena kakvu je oduvek tražio, koja je tako dobra i puna razumevanja, a ja sam bila iskreno srećna u svemu tome. Doduše, vreme je prolazilo, a brak se nikada nije pominjao, ali meni je bilo dovoljno kada on kaže da sutrašnji dan ne može da zamisli bez mene, mislila sam to je prava ljubav. Sastajali smo se često u stanu jednog njegovog rođaka, koji je vikende provodio u svojoj vikendici. A i Željko je dolazio kod mojih roditelja. Sve ih je bio upoznao i oni su ga tretirali kao budućeg zeta, a on je tu ulogu, moram priznati, odlično igrao. Kad god je trebalo nešto pomoći ili nekog odvesti on je bio tu. Sve je naizgled bilo idealno, jedino što me nerviralo je što nije govorio o započinjanju bilo kakvog našeg zajedničkog života. Ali pravdala sam ga bolesnom majkom, koja ga sputava u planovima. Navodno, njih dvoje su živeli u garsonjeri i on je nije mogao ostaviti samu, a opet nije mogao ni dovesti ženu da živi u takvim uslovima. Ja sam se grizla u sebi, ali nisam imala kud, jednostavno sam čekala da se nešto promeni. Nisam ni bila svesna kako vreme brzo prolazi, proletele su tri godine i mene je već počela da hvata nervoza, imala sam neki čudan i neodređen osećaj da on namerno izbegava neko bliže vezivanje sa mnom. Već sam bila i počela da gubim nadu da će stvari ikad krenuti nabolje kad je priređena velika proslava u firmi. Slavlje je bilo u punom jeku kada je Željko zatražio mikrofon, ja sam se iskreno začudila. Pred prepunom salom ljudi on je rekao: "Želim ovaj predivni trenutak mog života da podelim sa svima vama, zato što sam ženu koju volim upoznao upravo u ovoj firmi gdje svi mi radimo. Milice, želim da ti kažem da si ti nešto najlepše što mi se desilo u životu i da te zamolim da se udaš za mene".
Bila sam toliko srećna i ushićena, mislim da svaka žena sanja o takvom trenutku. S tom prosidbom sve moje sumnje su bile raspršene. Na taj način je uspeo da me umiri za još neko vreme, jer sad sam već imala status verenice. I ko zna koliko dugo bi sve to odugovlačenje još trajalo da ja nisam ostala u drugom stanju. Imala sam već dvadeset sedam godina i želela sam da imam decu. Mislila sam da je pravi trenutak i da će dete ubrzati planove za venčanje. Kada sam mu saopštila Željko je izgledao zabrinut, što sam ja pravdala našim teškim stambenim uslovima. Razgovarala sam s mojima i oni su pristali da za početak živimo zajedno s njima, pošto se sestra u međuvremenu udala i otišla da živi s mužem i njegovim roditeljima. Počeli smo da renoviramo moju sobu, Željko je već prenosio stvari, sve je išlo kao što sam planirala.
Jednog jutra, dok sam razmišljala gde da smestim krevetac za bebu, zazvonio je neko na ulaznim vratima. Otvorila sam i ugledala jednu nepoznatu ženu sa dve devojčice, koje je držala za ruke. Pitala sam je koga traži i šta joj treba, a ona mi je odgovorila da je čula da će njen muž doći da živi sa mnom pa je i ona došla sa decom, da živi zajedno sa svojim mužem. Sve oko mene je počelo da se okreće, treći put sam ponavljala isto pitanje jer nisam mogla da shvatim i poverujem šta mi ta žena govori. Da je Željko, moj dobri i odani momak - njen muž i otac dvoje dece. Uporno sam se nadala da je u pitanju nekakva zabuna, ali zabune nije bilo, nažalost, sve je bila istina. Čuvši raspravu, izašao je i moj otac, pa majka, nastupile su svađe i scene, kojih ne želim ni da se sećam.
Nešto kasnije me je nazvao Željko, želio je da se nađemo da razgovaramo. Tvrdio je da on s tom ženom već odavno nema ništa i da jedino žive u istom stanu, ali su pred razvodom. Tvrdio je da je ona iz čiste pakosti došla da pokvari našu sreću. Nisam mogla da shvatim ko je taj čovjek, koji sedi nasuprot mene. Provela sam sa njim nekoliko godina i verovala da delimo sve zajedničke tajne. Prvi put sam shvatila da o tom monstrumu i lažovu ja ne znam ništa i ne samo ja, već cela firma u kojoj je radio godinama. Apsolutno niko o njemu nije ništa znao jer ne bi mogao prirediti svu onu farsu sa prosidbom i svim ostalim, pitala sam se ko zna kakve se sve tajne kriju u njegovoj glavi. Pitala sam se da li je išta od svega što mi je ikad pričao o sebi i svojoj porodici bila istina i da li uopšte postoji bolesna majka, koja nam je godinama bila prepreka za zajednički život.
Najgore mi je bilo što sam u očima moje porodice postala čudovište. Niko nije mogao da veruje da je moguće da ja nisam znala za ženu i decu. Moji roditelji su mi rekli da idem iz kuće jer oni više ne žele da stanujem sa njima, pošto sam "razaračica" brakova, koja će sad još i da rodi kopile sa nekim oženjenim čovekom. Našla sam se sama bukvalno na ulici, nisam znala šta da radim. Moj život mi je izgledao kao španska serija.
Rodila sam prekrasnog sina, koji je postao najveća sreća u mom životu. Željko se nakon svega razveo sa ženom i pokušao da se vrati meni i sinu, ali ja ga više nisam želela nazad. Zar poslije svega što mi je priredio da mu verujem i da živim sa njim? Ne znam da li više i postoji muškarac kojem bih ja, nakon ovakvog iskustva, mogla verovati. Poslije nekog vremena moji roditelji su se malo smirili. Imali smo jednu malu dvorišnu kuću, koju su godinama izdavali, na kraju su odlučili da ja i moj sin pređemo u tu kućicu da se ne bismo više potucali kao podstanari po Beogradu. Što je najgore, moja sestra Maja i njen muž sada žive sa našim roditeljima, a taj njen muž prema meni i mom detetu ispoljava užasnu netrpeljivost. Mislim da se nadao da će roditeljska kuća na kraju ostati njemu i Maji, ali pošto sam se ja vratila sa sinom sad računa da će sve morati da dele sa mnom. Moj otac je nedavno umro od infarkta, tako da sam izgubila i tu zadnju zaštitu koju sam imala. Prije mesec dana, kada sam se vratila s posla, zatekla sam sina kako plače pred vratima dok Majin muž izbacuje naše stvari iz kućice u kojoj živimo. Govorio mi je užasne stvari, da sam ja oca dovela do infarkta i da se kupim i idem gde znam.
Pozvala sam Željka i zamolila ga da ostanem kod njega dok se ne snađem. Primio me, a onda je nastao pravi pakao. Tukao me skoro svaki dan optužujući me kako je zbog mene proživeo pakao, kako mi nikad neće oprostiti. To što je tukao mene ja sam stoički podnosila, ali kad god bi digao ruku na našeg sina u meni se rušio svet. Jedan dan nisam bila tu, da ga sakrijem, sačuvam. Željko je toliko svoj bes iskalio na našem sinu da je mali završio u bolnici sa tri preloma i bezbroj modrica. Po savetu policije, podnela sam prijavu protiv njega, brzo je podignuta optužba i zajedno sa svedočenjem njegove bivše supruge, koja je sve ovo preživljavala, uspeli smo ga smestiti u zatvor gde mu je i mesto. |
